четвртак, 29. јануар 2015.
Plan za 2015. prolеće
od tare do stare.
ldeja je dakle spojiti zapad i istok. preko zlatibora golije kopa jastrepca do stare pa preko nase oaze vinatovace, kucaj, beljanice i nazad u glavni grad. cilj ne postoji. sam put je sve. cela avantura ne bi po nekoj računici trebala da oduzme više od 2 meseca.
stvari o kojima se treba pobrinuti, osim prtljaga, koji naravno treba biti minimalan, su još i tehničko stanje bajsa, tu mislim na lanac i kasetu najpre, možda rezervni paknovi i naravno alat za krpljenje i poneka rezervna guma.
hrana će se uzimati na putu kako bismo bili što manje opterećeni jer vozimo van glavnih puteva i asfaltiranih zona. ali naravno treba imat pri sebi nešto za prvu pomoć.
krenućemo u maju, početkom, ali svakako treba poneti toplu garderobu, kao i osnovne elemente prve pomoći. pribor za prirpremu hrane: vok, kašika viljjuška nož čaša.
ishrana mora biti funkcionalna i česta jer ćemo trošiti ogroman broj kalorija.
sa mapama smo dobro opremljeni ali ih treba ispriintati. nosimo telefone kao gps uredjaje,rezervne baterije i portabl pujnač.
dužina celog puta je ~600km ali je profil terena jaaako zahtevan. Naravno nisam siguran da smo tehnički dorasli izazovu iako će se navršiti pune 2 godine priprema.
lepo bi bilo nabaviti i pristojan dslr ali o tom potom...
priručnik za gljive će biti neophodan. vodiićemo i dnevnik pa treba poneti alat i za to.
Hteo bih takodje da na tom putu bliže osmotrim istočnu srbiju, konkretno kučaj i beljanicu jer bih voleo da tamo po mogućnosti podignem nekakvu malu drvenu kućicu. ne odmah istom prilikom, ali da pronadjem pogodno mesto.....
ldeja je dakle spojiti zapad i istok. preko zlatibora golije kopa jastrepca do stare pa preko nase oaze vinatovace, kucaj, beljanice i nazad u glavni grad. cilj ne postoji. sam put je sve. cela avantura ne bi po nekoj računici trebala da oduzme više od 2 meseca.
stvari o kojima se treba pobrinuti, osim prtljaga, koji naravno treba biti minimalan, su još i tehničko stanje bajsa, tu mislim na lanac i kasetu najpre, možda rezervni paknovi i naravno alat za krpljenje i poneka rezervna guma.
hrana će se uzimati na putu kako bismo bili što manje opterećeni jer vozimo van glavnih puteva i asfaltiranih zona. ali naravno treba imat pri sebi nešto za prvu pomoć.
krenućemo u maju, početkom, ali svakako treba poneti toplu garderobu, kao i osnovne elemente prve pomoći. pribor za prirpremu hrane: vok, kašika viljjuška nož čaša.
ishrana mora biti funkcionalna i česta jer ćemo trošiti ogroman broj kalorija.
sa mapama smo dobro opremljeni ali ih treba ispriintati. nosimo telefone kao gps uredjaje,rezervne baterije i portabl pujnač.
dužina celog puta je ~600km ali je profil terena jaaako zahtevan. Naravno nisam siguran da smo tehnički dorasli izazovu iako će se navršiti pune 2 godine priprema.
lepo bi bilo nabaviti i pristojan dslr ali o tom potom...
priručnik za gljive će biti neophodan. vodiićemo i dnevnik pa treba poneti alat i za to.
Hteo bih takodje da na tom putu bliže osmotrim istočnu srbiju, konkretno kučaj i beljanicu jer bih voleo da tamo po mogućnosti podignem nekakvu malu drvenu kućicu. ne odmah istom prilikom, ali da pronadjem pogodno mesto.....
visina i ćutanju
Ту, на
њеном телу које и посвећенима нерадо открива своје
тајне, има више места где би човек морао да застане
у немом обожавању него по свим црквама света,
које су само творевина људи. А овде је све право
— прво и последње.
њеном телу које и посвећенима нерадо открива своје
тајне, има више места где би човек морао да застане
у немом обожавању него по свим црквама света,
које су само творевина људи. А овде је све право
— прво и последње.
понедељак, 22. септембар 2014.
Južni Kučaj, Istočna Srbija
11-15.Avgust 2014
7 Sati ujutro. Maksa pristiže, spakovani smo i spremni za polazak u do sada najveću avanturu. Odredište je grad Zlot-Lazareva pećina, Istočni deo Srbije, najredje naseljeno područje ljudima ali vegetacija kao i životinjski svet buja što je definitivno jedan od razloga zašto smo se tamo uputili. Zlot je udaljen 220km od Beograd i putovaćemo mimo glavnih puteva.
Odluka da se putuje mimo glavnih puteva je bila i dobra i loša...Loša zato što smo do Zlota putovali do 17h, a dobra jer smo stali gde god smo hteli. Uspeli smo i da promašimo put prateći mapu Jugoslavije iz '77. Naime, tamo negde od Resavice navodno postoji put koji vodi pravo ka Zlotu, medjutim ispostavilo se da je taj put neprohodan za moj auto, što je mana putovanja autom. Malo smo se okretali kod Pasuljanskih livada, ka Senjskom rudniku, usput pokupili stopera pa od njega dobili informacije. Najzad pogodili smo put koji iz lokalnih sela vodi preko Crnog vrha ka Žagubici.
Lazin kanjon je odavde predivan, Visina vidikovca je nešto preko 400m. Biti ovde i okružen samo orlovima je čudesan osećaj! Osećaj potpune spokojnosti i sreće. Čula su izoštrena i upijaju svaki zvuk svaku sliku u datom trenutku koji se nikada više neće ponoviti. Kanjon je kuća mnogih vrsta životinja koje su i jedini stanovnici, ovo mesto je njihovo. A ja sam tu bez pitanja i trudiću se da ne uznemiravam. Zahvalan sam što mi je dozvoljeno da budem tu. Ostali smo u tišini na vidikovcu dok se potpuno nije smračilo, svim čulima uživajući u zvuku vetra i toplom avgustovskom vazduhu koji je prava zamena za gradsku vrevu...Kamen je topao tokom cele noći i lepo smo zašuškani u Lazinom kanjon koji se izdiže iznad i čuva nas.
Probudio sam se oko 4h ujutro, malo pred izlazak sunca. Ubrzo se i Maksa probudio pa smo zajedno prisustvovali još jednoj predstavi koju nam je Lazin kanjon pripremio - Izlazak Sunca. Osećaj je kao da je na dohvat ruke, ništa izmedju mene i njega.
Cela avantura je bila jako spontana. Ne mogu ni da kažem da smo bili dobro organizovani i pripremljeni. Ali Lazarev kanjon te zove sebi, i ne možeš da ga odbiješ. Pa smo ujutro krenuli dalje. Uputili smo se stazicom koju smo prošli na putu ka vidikovcu. Kojom je moguće ići biciklom kratko, jer postaje neprohodna i bajs je moguće samo nositi. Bili smo prilično natovareni stvarima koje su nam otežavale kretanje pa smo odlučili da ih ostavimo u žbunu i nastavili samo sa bajsevima u nadi da ćemo mozda ipak od nekog momenta moći da zapedaliramo. Medjutim stazica je postala još grublja. Sada je kamen postao krupan i uz veliki uspon. pa smo i bajseve ubrzo napustili, ali kanjon nas zove dalje... posle 15min hoda dolazimo i do makadamskog puta tu idemo levo. Stižemo i do drugog vidikovca koji nije uredjen kao prvi ali jednako predivan. Nije bilo teško odlučiti, idemo dalje, naravno. Sustigao nas je traktorista posle prve krivine i povezao nas do skretanja za Dubašnicu,nekih 5km od stazice na kojoj smo napustili opremu, i podelio sa nama pola svoje flaše vode. Posle 20min spusta kroz prelepe pašnjake došli smo do Mikuljske reke, koja nas je okrepila. Tad se već bližilo podne. Teška srca smo krenuli nazad, 30ak minuta hoda i bili smo na makadamu. Sunce je bilo veoma jako, pa se brzo gubi voda pa i snaga. Kao poručeno nailazi naše prevozno sredstvo - traktor. Dva meštana na traktoru punom drva su bili velikodušni da nas vrate do naše stazice...Na prikolici je bilo ekstremno neudobno ali nismo baš u poziciji da samo zamišljao da plutam na vodi, lak kao perce. Stižemo i do stazice...Sada je potrebno da se sjurimo niz nju po torbe, koje su malo dublje pa potom po bajseve. To se desilo brže nego što sam očekivao. I Maksa je za to najzaslužniji. Opet smo na vrhu naše stazice, ovoga puta sa opremom!
Spust do Lazareve pećine gde je parkiran auto je bio efikasan i apsolutno predivan posle traktorske prikolice koju ću dugo pamtiti jer mi je ostavila znak na donjem delu kičme i zadnjici.
Divan momenat kada pristižemo kod pećine, oblačimo suvu i čistu odeću i odlazimo u restoran preko reke, gde je palo prvo pivo i prvi pravi ručak. Za stolom Maksa iznosi predlog da večeras spavamo na Borskom jezeru, što ja i prihvatam, kao dobra prilika da se odmorimo pre nego što nastavimo dalje.
Borsko jezero na mene ovoga puta ne ostavlja poseban utisak, jer smo prenoćili u organizovanom kampu pored šetališta, gde je teško i moglo da se spava jer je to veče bila žurka nedaleko, pa je dosta mladih tuda šetalo. Ali bili smo dovoljno umorni da nas to nije previše ometalo.
Pre podneva smo bili u Lisinama, Ovoga puta nismo odmah seli na bajseve, već smo prošetali do Velikog Buka, koje jeste fascinantan ali lično sam se malo razočarao pošto je privatizovan. U restoranu koji zatvara vodopad smo dobili informacije o sledećoj destinaciji, sada je to Vinatovača, prašuma koja se nalazi negde u klisuri Resave, Južni Kučaj, posle sela Strmosten na putu ka Krnjoj Jeli.
Ostavljamo auto i bajsevima krećemo put prašume. Posle 13km vožnje prelepim makadamskim putom, prvo kroz klisuru Resave, pa zatim kroz Ravnu Reku stižemo do Vinatovače u mrak. Nekako smo uz baterijske lampe uspeli da podignemo kamp na brzaka i proverimo koliko je to bilo moguće kamp mesto, koje se nalazilo uz reku i jako blizu izvoru pijaće vode.
Ujutro smo već pronašli bolje mesto za šatore i pošto nam se ovde jako svidelo odlučili da ispitamo makadamski put uz reku. Vozili smo uz reku u prelepoj hladovini, u tišini, nekih 2h. Na tom putu nije bilo saobraćaja tako da se zaista moglo prepustiti ambijentu. Došli smo do raskrsnice puteva za selo Vrtačeje desno i Kločanica levo, tj dokle god je put išao uzbrdo, a to je bilo još nekih 1km ka Kločanici.
Spust nazad je trajao više od jednog sata. Blaga nizbrdica, put načičkam baricama čiste vode, koje su odlično osvežavale i ništa nije stajalo na putu do kampa. Po povratku dan smo priveli kraju uz supicu,čaj od sveže nane koju smo tu ubrali. Sutra smo se polako spakovali i oprostili se od Vinatovače, obećavši da ćemo opet doć
7 Sati ujutro. Maksa pristiže, spakovani smo i spremni za polazak u do sada najveću avanturu. Odredište je grad Zlot-Lazareva pećina, Istočni deo Srbije, najredje naseljeno područje ljudima ali vegetacija kao i životinjski svet buja što je definitivno jedan od razloga zašto smo se tamo uputili. Zlot je udaljen 220km od Beograd i putovaćemo mimo glavnih puteva.Odluka da se putuje mimo glavnih puteva je bila i dobra i loša...Loša zato što smo do Zlota putovali do 17h, a dobra jer smo stali gde god smo hteli. Uspeli smo i da promašimo put prateći mapu Jugoslavije iz '77. Naime, tamo negde od Resavice navodno postoji put koji vodi pravo ka Zlotu, medjutim ispostavilo se da je taj put neprohodan za moj auto, što je mana putovanja autom. Malo smo se okretali kod Pasuljanskih livada, ka Senjskom rudniku, usput pokupili stopera pa od njega dobili informacije. Najzad pogodili smo put koji iz lokalnih sela vodi preko Crnog vrha ka Žagubici.
Jedan od ulaza u Senjski rudnik
Crni vrh
Dalje put pored Brestovačke banje skreće oštro levo ka Zlotu. Tim putem se ide nekih 20ak km do Lazareve pećine gde ćemo se na brzaka prepakovati i promeniti prevozno sredstvo.
Oko 17h stižemo i do našeg odredišta, nemamo mnogo vremena pa nam valja ubrzati prepakivanje i uputiti se nekud i naći mesto za kamp. Posle kratkog ispitivanja terena odlučili smo da krenemo ka Velikom, centralnom vidikovcu do kojeg vodi betonska stazica, ali je prilično nezgodna za bajs. Nagib je veliki a stazica neravna i uska, te smo gurali.
Lazareva pećina
Pećinu tog dana nismo stigli da ragledamo pošto je otvorena do 16h.
Već je sunce zašlo kada smo stigli do vidikovca, a imali smo sreće da tu i nadjemo lepo mesto za prenoćište, neposredno ispod vidikovca.
Već je sunce zašlo kada smo stigli do vidikovca, a imali smo sreće da tu i nadjemo lepo mesto za prenoćište, neposredno ispod vidikovca.
Probudio sam se oko 4h ujutro, malo pred izlazak sunca. Ubrzo se i Maksa probudio pa smo zajedno prisustvovali još jednoj predstavi koju nam je Lazin kanjon pripremio - Izlazak Sunca. Osećaj je kao da je na dohvat ruke, ništa izmedju mene i njega.
Izlazak sunca-Lazarev kanjon
Maksa u trenutku koji oduzima reči
Cela avantura je bila jako spontana. Ne mogu ni da kažem da smo bili dobro organizovani i pripremljeni. Ali Lazarev kanjon te zove sebi, i ne možeš da ga odbiješ. Pa smo ujutro krenuli dalje. Uputili smo se stazicom koju smo prošli na putu ka vidikovcu. Kojom je moguće ići biciklom kratko, jer postaje neprohodna i bajs je moguće samo nositi. Bili smo prilično natovareni stvarima koje su nam otežavale kretanje pa smo odlučili da ih ostavimo u žbunu i nastavili samo sa bajsevima u nadi da ćemo mozda ipak od nekog momenta moći da zapedaliramo. Medjutim stazica je postala još grublja. Sada je kamen postao krupan i uz veliki uspon. pa smo i bajseve ubrzo napustili, ali kanjon nas zove dalje... posle 15min hoda dolazimo i do makadamskog puta tu idemo levo. Stižemo i do drugog vidikovca koji nije uredjen kao prvi ali jednako predivan. Nije bilo teško odlučiti, idemo dalje, naravno. Sustigao nas je traktorista posle prve krivine i povezao nas do skretanja za Dubašnicu,nekih 5km od stazice na kojoj smo napustili opremu, i podelio sa nama pola svoje flaše vode. Posle 20min spusta kroz prelepe pašnjake došli smo do Mikuljske reke, koja nas je okrepila. Tad se već bližilo podne. Teška srca smo krenuli nazad, 30ak minuta hoda i bili smo na makadamu. Sunce je bilo veoma jako, pa se brzo gubi voda pa i snaga. Kao poručeno nailazi naše prevozno sredstvo - traktor. Dva meštana na traktoru punom drva su bili velikodušni da nas vrate do naše stazice...Na prikolici je bilo ekstremno neudobno ali nismo baš u poziciji da samo zamišljao da plutam na vodi, lak kao perce. Stižemo i do stazice...Sada je potrebno da se sjurimo niz nju po torbe, koje su malo dublje pa potom po bajseve. To se desilo brže nego što sam očekivao. I Maksa je za to najzaslužniji. Opet smo na vrhu naše stazice, ovoga puta sa opremom!
Spust do Lazareve pećine gde je parkiran auto je bio efikasan i apsolutno predivan posle traktorske prikolice koju ću dugo pamtiti jer mi je ostavila znak na donjem delu kičme i zadnjici.
Divan momenat kada pristižemo kod pećine, oblačimo suvu i čistu odeću i odlazimo u restoran preko reke, gde je palo prvo pivo i prvi pravi ručak. Za stolom Maksa iznosi predlog da večeras spavamo na Borskom jezeru, što ja i prihvatam, kao dobra prilika da se odmorimo pre nego što nastavimo dalje.
Borsko jezero na mene ovoga puta ne ostavlja poseban utisak, jer smo prenoćili u organizovanom kampu pored šetališta, gde je teško i moglo da se spava jer je to veče bila žurka nedaleko, pa je dosta mladih tuda šetalo. Ali bili smo dovoljno umorni da nas to nije previše ometalo.
Rano ustajanje, doručak i jutarnje kupanje i ubrzo smo bili na putu ka sledećem odredištu, to je sad vodopad Veliki Buk, Lisine.
Usput smo zastali da se osvežimo na prelepom Krupajskom vrelu.
Pre podneva smo bili u Lisinama, Ovoga puta nismo odmah seli na bajseve, već smo prošetali do Velikog Buka, koje jeste fascinantan ali lično sam se malo razočarao pošto je privatizovan. U restoranu koji zatvara vodopad smo dobili informacije o sledećoj destinaciji, sada je to Vinatovača, prašuma koja se nalazi negde u klisuri Resave, Južni Kučaj, posle sela Strmosten na putu ka Krnjoj Jeli.
Ujutro smo već pronašli bolje mesto za šatore i pošto nam se ovde jako svidelo odlučili da ispitamo makadamski put uz reku. Vozili smo uz reku u prelepoj hladovini, u tišini, nekih 2h. Na tom putu nije bilo saobraćaja tako da se zaista moglo prepustiti ambijentu. Došli smo do raskrsnice puteva za selo Vrtačeje desno i Kločanica levo, tj dokle god je put išao uzbrdo, a to je bilo još nekih 1km ka Kločanici.
Tu su pale i poslednje fotografije, baterija nas je sprečila da napravimo prvu i jedinu zajedničku fotku...
Пријавите се на:
Постови (Atom)